bosnjak u ceceniji

“Sad, najviše sa cime se može pomoci muslimanima Cecenije je dova”

"Mi smo culi da su Ceceni hrabar narod?""To je izuzetno hrabar narod, oni se uopce Rusa ne boje. Elhamdulillah, braca imaju para, oružja i, što je najvažnije, imaju morala. Sad je plan da se smanji broj ljudi. Više nisu na jednom mjestu, nego su se podijelili u manje grupe

U našoj javnosti dosta se govorilo o dobrovoljcima Bošnjacima u Ceceniji a da se ljudi zaista nikad nisu upitali šta se dešava sa cecenskim borcima i tamošnjim narodom. Mora se priznati da je najviše dilema izazvala požrtvovanost muslimana koji su živjeli džihadskim duhom, neshvatanje Bošnjaka za žrtvovanje za drugi narod te žestoko kriminaliziranje mudžahida od strane zapadne propagande.

Kada americki vojnik, dobro placen, naoružan i uhranjen ide da zaštiti Bosance onda se to smatra plemenitim djelom, a kada Bošnjak od svojih para plati put, kupi pušku i podmiri porodicu da bi se borio za muslimane Cecenije onda se to pokušava kriminalizirati.

Nedavno smo imali zadovoljstvo da razgovara zbog ranjavanja vratio iz Cecenije. Visok mladic guste kovrdžave kose, pravilnih crta lice izaziva poštovanje svojom pojavom, koje se još više pojacalo nakon price koju smo culi.

U kakvom stanju si zatekao cecenski narod?

Kad smo stigli, Grozni je bio pod kontrolom mudžahida ali i mnogi drugi gradovi. Svi veci gradovi bili su pod kontrolom mudžahida. Nama je Hatab odmah održao predavanje, i rekao da ce braca pokušati da se što duže zadrže na dosadašnjim položajima, ali da ce se morati povuci iz vecine njih. Prva dva dana proveli smo u Seženjatu, kampu za prijem novih ljudi. Medutim, Rusi su napali taj kamp, pa je nas desetak novih prešlo u Argun, gdje su nas rasporedili po grupama. Nas, Bosance, Hatab je uzeo u svoju grupu. Tu smo zadužili nešto od naoružanja. Ja sam zadužio 84-orku. Tu smo ostali nekoliko dana, ali zbog ucestalih ruskih napada, po nas, Bosance, došao je Jakub, Hatabov zamjenik, i otišli smo za Grozni. Tamo smo trebali ostati sedam dana na straži a zatim se vratiti na odmor. Medutim, kad smo otišli tamo, Rusi su oko Arguna poceli stezati obruc. Zato smo ostali u Groznom još desetak dana. Davali smo stražu blizu aerodroma. Pješadijskih borbi nije bilo, jer su Rusi napadali avionima i artiljerijom. Bacali su po Groznom i one rakete "zemlja-zemlja."

Kakve su to rakete?

Jedna ta reketa je uništila cetiri - pet zgrada totalno. Krater joj je ogroman.

Šta je bilo dalje?

Mi smo u Groznom ostali još nekoliko dana. Onda su Šamil i Hatab dogovorili da se iz Groznog izvuku svi Arapi, Turci, Bosanci, svi oni koji nisu Ceceni. Šamil je tražio da on ostane sam sa svojom grupom Cecena, da brane Grozni dok se mi ne izvucemo.

Jesu li kod Basajeva bili u grupi samo Ceceni, ili je bilo i stranaca?

Ne, kod njega su bili samo Ceceni. Svi su stranci kod Hataba.

Reci nam kako je u Groznom živio obicni narod?

U Groznom je narod samo pokušavao preživjeti. Mene je baš to iznenadilo. Ljude koji ne ratuju niko ne dira. Rusi ne uznemiravaju uopšte one za koje se zna da ne pomažu mudžahide. Ti ljudi normalno žive, trguju, idu u Rusiju. Kao da nema rata. Ja sam stekao utisak da je to rat samo protiv mudžahida."

Poslije Groznog smo se povukli u Rasmartan. Rusi su vec poceli polahko da zatvaraju obruc i oko tog grada. Odmah smo poceli kopati zemunice, jer tamo nije bilo rovova niti bilo kakve pripremljene odbrane. Mi, Bosanci, tada smo najviše radili. Taman kad smo ukopali linije, dolazi nam Hatabov zamjenik i kaže da je Hatab naredio da se i odatle povucemo, jer su Rusi zatvorili obruc oko nas. Ostao je još samo jedan mali prolaz. Za svo to vrijeme dok smo boravili u Rusmartanu, oni su i dan i noc napadali avionima, helikopterima, tenkovima, VBR-ovima. Grad je totalno razrušen. To vece smo se i povukli iz Rusmartana. Pješacili smo tridesetak kilometara dok nismo stigli u Šatoi. Cim smo stigli, uspostavili smo liniju. Rusi su stigli sljedeceg jutra, sa svojim tenkovskim jedinicama. Nune i ja smo bili na straži i brojali smo. Bilo je preko 200 tenkova. Pošto su naišli na naše mine, tu su se i zaustavili. Uz Allahovu pomoc, uspjeli smo držati te linije dva i po mjeseca. Rusi su nas danonocno granatirali. Jednog dana svojim sam ocima gledao kako Rusi gadaju "zemlja-zemlja" raketama, ali elhamdulillah, sve tri rekete tog dana su prebacile naše položaje.

Na tom brdu, gdje smo držali liniju, bilo je šest zemunica. Mi smo bili u cetvrtoj. Sedam dana smo davali stražu, a dva se odmarali. Rusi su nekoliko puta pokušali napasti ovu najistureniju zemunicu, da vide kako mi reagujemo. Kad su izveli posljednji napad na tu zemunici, bilo je samo šest ljudi, a trebalo je biti deset. Oni su tražili ispomoc od nas. Nismo uopšte znali kakva je ta zemunica, nego smo samo uzeli jednu 84-orku i nas cetvorica smo im krenuli u ispomoc. Kako smo mi istrcavali, Rusi su postavili na stotinjak metara snajper i kako smo istrcavali, snajper nas je gadao. Ja sam svojim ocima gledao kad su pala tri šehida. Drvece je bilo izobarano granatama, tako da nije bilo zaklona. Kad smo došli gore, jedan brat Cecen bio je ranjen. Nune je uskocio da mu pomogne. Allah je dao takvo iskušenje. Tu su bile cetiri 84-orke. Tri zakuju, a brat koji je nosio cetvrtu, pogine. Ja sam uzeo dvije 84-orke i povukao se malo da ih otkocim. U meduvremenu braca su se povukla, jer je od granata poginulo šestorica brace, a ostali su ranjeni.

Pocetak borbe na život i smrt

Tu je ranjen i brat Almir Jasin. Sva mu je ruka bila izlomljena. Rekao mi je tada: "Odsijeci mi ruku, vidiš da je sva izlomljena." Ja sam je pogledao, vidim da je slomljena, ali nije za odsjecanje. Htio sam da mu previjem ruku, ali su u tom trenutku Rusi ubaciše bombu. Rekao sam mu: "Trci za onom bracom, pa cu ti dolje previti ranu." On je otišao, a ja sam uzeo njegovu pušku i dvije 84-orke i pošao za njim. Dole sam mu previo ranu pa smo se potom vratili u naš logor. Rusi su uzeli tu kotu. Na njoj su ostala dva ranjena brata, koje su Rusi ubili. Na drugoj koti je bio Nune. Otišao sam do njega i kažem mu: "Almir je ranjen, pa ga uzmi i odvedi do auta." Kaže: "Auto je vec došlo, odvedi ga ti dolje." Ostavim mitraljez, uzmem automat i povedem brata. Sidemo dolje, kad nema auta. Snijeg, hladno. On negdje skinuo cipele s nogu. Znaš kako je to. Dok smo silazili, oni su nas primijetili i poceli su nas granatirati. Sišli smo dolje i sad ne znam šta cemo. Odlucili smo da idemo pješke. A odatle, pa do Šatoja, ima oko dvadesetak kilometara. Išli smo tako jedno dva kilometra kad su, elhamdulillah, naišla braca s autom. Zaustavimo ih i odemo do bolnice. Operisali su ga i stavili mu gips. Htjeli su da ga ostave u bolnici, ali ja sam vidio da tu nema dovoljno osoblja da bi se njemu posvetila neka pažnja. Uzeo sam ga i odveo u jednu kucu gdje su ležala braca Arapi (ranjenici). Pošto smo bili skupa s njima, znao sam da ce ga paziti. Ostavio sam ga tamo i htio sam da se vratim kad mi je ovaj emir rekao za Nuneta da ce on sici i doci do nas, pa da ga cekam tu. Poslije smo Nune i ja ostali tu sa tim Arapima, baš iz razloga da ne ostavljamo Almira. Tu smo spavali 2-3 dana kada dolazi do povlacenja ove brace iz Groznog. To vece je došla jedna grupa od desetak Turaka. Promrzli, nikakvi. Ne mogu da stoje na nogama. Baš sam gledao nekoliko brace, prsti im otpali od mraza. Onda smo ove ranjene prenijeli u drugu kucu i prešli smo s njima. Meni se nije ostajalo tu, nego sam htio da idem na liniju. Onda sam prešao kod Turaka. Nune je ostao još jedno dva dana da pomaže ovoj braci. Poslije je i on došao. Tu smo bili pet do šest dana. Onda Hatab kaže da se moramo povuci odatle. Rusi su znali da su svi mudžahidi, i oni iz Groznog, i ostali, tu, u tom mjestu. Oko pet do šest dana tu je bilo stacionirano preko 3.000 mudžahida. Rusi su selo svaku noc napadali avionima, a svaka je kuca bila puna mudžahida. Dosta je brace preselilo u tim napadima. Onda Hatab nareduje da se puvucemo i tada pocinje, da tako kažem, borba na život i smrt.

Herojstvo mudžahida

Jasin je htio da ide s nama, ali mu je emir rekao da je jaka zima, a put težak, pa nece moci izdržati, i da je bolje da ostane tu. Jasin je ostao tu, zajedno sa ovom ostalom bracom, koji su teže ranjeni i nisu mogli da se krecu. Mi smo trebali, po planu, da se povucemo u jedno selo blizu dagestanske granice. Medutim, sat vremena nakon nas došli su i Rusi i napali nas. Granatirali su dosta precizno, ali, elhamdulillah, nije bilo ranjenih. Onda smo se povukli u jednu kotlinu. Tu smo se zadržali jedno cetiri do pet dana. Bilo je hladno, snijeg je padao. Hrane nije bilo dovoljno.

Trebali smo se izvuci iz te kotline, preci preko jedne planine i otici dalje. Medutim, Rusi su vec bili napravili desant i cekali su nas na toj koti. Ali, Allah je opet dao da se oni otkriju prije nego što treba. Kako smo naišli na tu kotu, oni su otvorili vatru i nisu napravili fakticki ništa. Mi smo se malo povukli nazad. Jedna grupa je odmah udarila na tu prvu kotu i, uz Allahovu pomoc, odmah su ih razbili. Nune i ja smo, sa jednim Turcinom, sjedili pored jednog drveta i jeli neke orahe. Nune je ispricao neki san ovom Turcinu (Ebu Bekru) i on mu kaže: "Subhanallah, Allah zna, ali ti si šehid, inša'Allah."

I pola sata poslije toga Hatab je tražio deset ljudi iz naše grupe. Otišli smo, Nune, ja, dva Turcina i braca Ceceni. Allah je tako odredio, mi smo gore brzo stigli. Nismo znali gdje se šta nalazi i naletjeli smo pravo na njih. Oni su najvjerovatnije imali te koordinate, jer su sve granate padale tacno oko nas. Kako smo mi tu izletjeli, Hatab je sa bracom bio lijevo, a mi smo otišli malo desno. I oni, kako su gadali, ja sam vidio Hatabovog zamjenika kako nas zove da predemo lijevo. Svi su otišli lijevo, samo sam ja ostao desno. Jedna granata je pala blizu mene i oborila drvo. Ono je palo na mene, ali, elhamdulillah, ja sam se nekako izvukao. I pada druga granata ispred mene i treca. Subhanallah, meni prode kroz glavu: "Sljedeca ce na mene." Ustao sam, rekao bismillah i, jedan, dva, tri koraka, kada ona pade tacno ondje gdje sam bio i mene rani. Jedan brat Cecen je to vidio, pretrcao je do mene, skinuo sa mene ranac i municiju, uzeo od mene "84-orku" i kaže: "Povuci se nazad!" Ja sam pogledao u nogu, vidim, elhamdulillah, nije odsjecena. Krenuo sam nazad. I tad sam posljednji put vidio Nuneta. On se okrenuo prema meni i nešto mi rekao, ali ja nisam cuo šta kaže. Dok sam ja puzio dolje, snajper me gadao s druge strane, jer su vidjeli da nisam mrtav. Još sam malo puzio, a onda sam ustao i skakao na jednoj nozi. Vidim i Hataba da se povlaci, jer je znao da ima mnogo šehida i poceli su da kopaju kaburove za poginule. Pita mene: "Treba li da te neko odnese?". Kažem: "Ne treba, polahko cu sam.", jer sam znao da mu na liniji treba svaki borac. Ja sam se povukao još nekih 500 metara i onda cujem na motoroli kako kažu: "Nune je šehid. Fatih (Turcin) šehid. Hatabov zamjenik ranjen." Trajalo je tako još malo. Noc vec pada i ja cujem Hatab govori da sidemo još dublje. Oni su znali, otprilike, gdje smo. Privukli su tenkove. Šuma je gorjela od granatiranja. Medutim, Šamil (Basajev) je tu bio i on je komandovao; samo naprijed i da ne stojimo, jer su nam Rusi došli i straga. Ja sam sebi previo nogu, dao injekciju. Poceli smo se kretati prema vrhu brda. Oni su nas stalno zasipali granatama i ponovo smo imali ranjene brace. Kad smo se vec izvukli, zora je svitala. Njihove snage su se grupisale na vrh kote i opet su, prije vremena, otvorili vatru. Hatab je naredio da se spustimo nazad. Šamil je sa svojom grupom udario i probio obruc. Allah je dao da su Rusi granate bacali na svoje rovove. Dok smo prolazili kroz obruc, svojim sam ocima vidio preko pedeset mrtvih Rusa. Bilo je i sedam šehida. Onda smo prošli i spustili smo se s druge strane brda. Tu su došli njihovi helikopteri i avioni. Ali, elhamdulillah, i pored toga što je na jednom mjestu bilo preko 1.000 mudžahida, Rusi iz aviona nisu primijetili. Mi smo cekali da padne akšam, pa da nastavimo napredovati. Medutim, oni su to pretpostavili i pred sami akšam dolazi citava jedna tenkovska jedinica. Sklonili smo se u jedan kanjon i ostali u njemu tri dana. Kad smo vidjeli da su svi putevi naprijed blokirani, Hatab izdaje komandu da se vracamo tamo odakle smo krenuli prije petnaest dana. Imali smo mnogo promrzlih, ranjenih i iscrpljenih. Šamil je tada sakupio bracu Cecene i rekao im da ko god hoce, može da ide kuci, on se ne ljuti. Ko god ne može da izdrži, slobodno neka ide. Ali, kaže, što se tice mene, (a on je prije petnaestak dana izgubio stopalo), ja cu se boriti do kraja svog života. Ko hoce sa mnom, bujrum. Onda je okrenuo konja i rekao: "Allahu ekber!" I sva braca krenuše za njim. A kako i nece, kad vide njega u takvom stanju, hoce da se bori, pa ko bi ostao iza njega. Onda smo se povukli tamo gdje smo bili prije pet dana, samo da prespavamo i da se odmorimo. Tu smo predahnuli. Rusi se nisu nadali da cemo se vratiti, tako da nas nisu napadali. Poslije toga, Hatab je odabrao najrizicniju opciju, ali, elhamdulillah, pokazalo se da je to najbolji put. Prošli smo na nekih 200-300 metara od njih, a da nas nisu primijetili. Tako smo ih nadmudrili i došli do prvog sela. Tu smo dobili hranu. Malo smo se oporavili, posušili se, nabavili ponešto od odjece. Elhamudlillah, ljudi u tom selu su dobri, ali se boje, jer svi imaju djecu, familiju. Rekli su Hatabu ako hocete, mi cemo otici iz sela, a vi ostanite u njemu i borite se ili vi otidite, jer ako ste tu, Rusi ce nas granatirati i masakrirati. Onda Hatab kaže da se povucemo opet u šumu. I opet smo, istim putevima, prolazili pored Rusa na oko 200-300 metara. Hatab je rekao da nema odmora i da moramo, što prije, nazad, gdje smo bili. Onda smo se povlacili u C... To je jedno manje mjesto. Tu su nas ljudi opet primili. Posušili smo se, uzeli malo hrane. Morali smo napustiti selo i povuci se u K..., nekih 20 kilometara odatle.

CeCeni su hrabar narod

Svo to vrijeme ste pješacili?

Zima, snijeg. Svako vece gaziš jednu, dvije rijeke, smokriš se, pa se sve to na tebi zaledi. Stigneš u neko mjesto, ljudi te prime, pomognu. Cijeli smo dan ostali u jednom mesdžidu. Navece je došao nacelnik tog sela i rekao nam da ce ranjenike autima prebaciti do drugog sela, a ostali da se izvuku za nama. Onda su nas prebacili do Dž... Tu su nas podijelili po kucama. Medutim, i tu su Rusi odmah došli. Gdje god smo došli, Rusi su odmah stizali za nama. Kako smo se povlacili, u svakom selu ostavljali smo po nekoliko ranjenika, tako da su oni u jednom selu našli bracu. Jedan brat Cecen je tu preselio, a dva Arapa su pobjegla. Mi smo ostali tu tri do cetiri dana. Svo to vrijeme doktora uopšte nije bilo. Svoju ranu sam sam previjao. Prvi dan sam našao tu meda. Ocistio sam ranu jodom i stavio med. Vec se bila upalila."

Kako si hodao citavo vrijeme?

Allah pomaže. Odsjekao sam jedan štap i tako se pomagao pri hodu.

... Tu smo bili tri do cetiri dana i meni je, elhamudlillah, med išcistio ranu i vec je pocela da zamladuje. Onda nam je došla vijest da su Rusi krenuli na to selo. Te noci smo napustili i to selo i otišli u drugo. Zaboravio sam kako se zove. Tamo je bio Hatab. Ja mislim da je tada bio Kurban-bajram. Tu smo bili dva - tri dana za vrijeme Bajrama. Preko dana se izvucemo u šumu, uvece bi došli da spavamo u selu. I onda Hatab nareduje pokret. Mi smo u tom našem stalnom kretanju napravili jedan veliki krug po šumi, jer su oni oko nas napravili prsten i mi smo kružili tako da smo došli do jednog mjesta gdje smo ostali desetak dana. Narod nas je dobro primio. Dali su nam hranu, odjecu, sve. Ali meni je bilo cudno što smo dobili civilnu odjecu. A Hatab je vec odlucio da ranjeni, promrzli i ko god hoce, može da ide kuci. Onda mi je receno da i ja treba da idem. Ja nisam htio, ali su mi naredili da idem. Hatab je tražio put da izademo. Moja rana je bila malo zacijelila, ali zbog toga što nema doktora i nema nikakvih uslova, morali smo otici. On nije mogao da "otjera" bracu, jer su mnogo žrtvovali dok su došli tamo, ali su shvatili da je situacija teška i da je bolje otici. Naše izvlacenje trajalo je dvadesetak dana. Od moje grupe, u kojoj je bilo 32 covjeka, tamo su ostala svega dvojica.

Kad se sve to dešavalo i u kakvom stanju su ostali mudžahidi?

Od ramazana, pa do iza Kurban - bajrama. Ja sam otuda izašao prije mjesec i po, Hatabov plan je da sada smanji broj ljudi, jer braca trenutno ne drže ni jednu liniju, nego su u šumi. Cecenija je mala. Mnogo je manja od Bosne. Ako bi držao tolike ljude, bilo bi i više žrtava, i teže bi bilo za hranu. Elhamdulillah, braca imaju para, oružja i, što je najvažnije, imaju morala. Sad je plan da se smanji broj ljudi. Više nisu na jednom mjestu, nego su se podijelili u manje grupe. Cecenija je puna bukove šume. Braca su se rasturila po tim šumama i vrše diverzantske akcije. Tako da je Hatabov plan citavo ljeto tako raditi. I ja mislim da ce se Rusi inša'Allah, do zime povuci iz Cecenije. Jer oni su imali mnogo žrtava. Samo u Groznom izgubili su preko 15.000 ljudi. Srušeno im je tri aviona, dok sam ja bio preko trideset helikoptera. Tenkove i oklopna vozila smo uništavali svaki dan.

Znaci li to da Cecenima sada nije potrebna pomoc u ljudstvu?

Da. Baš kad sam krenuo, Hatab mi je rekao da kažem braci da njemu novi ljudi nisu potrebni, jer on ne može da ih prihvati, a i situacija je takva da njemu ljudi ne fali, nego da ih ima više nego što mu treba. A i nema puta do tamo. Sad najviše sa cim se može pomoci muslimanima Cecenije je dova."

Znaš li kako je poginuo Nune?

Znam. Rekao sam vam da kad sam ranjen i povlacio se, vidio sam Nuneta da se okrece prema meni i nešto mi govori. Poslije mi onaj Turcin, što je bio do njega, kaže da je Nune citavo vrijeme tražio mene, jer mi se nismo razdvajali otkad smo se sastali na aerodromu u Sarajevu, pa dok nas Allah nije rastavio. Cak smo jednom kašikom jeli i ovdje smo se znali, ali Allah je dao da se tamo naše prijateljstvo još više produbi. On mi je pricao o svemu. Imao je nijet da se ženi. Ali eto, tako je Allah odredio. I kaže ovaj Turcin, Nune je mene zvao. Nije znao da sam ranjen i našao je neki zaklon, pa je mene zvao da se tu zajedno sklonimo. I kaže ovaj, granata je pala tacno iznad njega i ovog Turcina i oni su od iste granate preselili. I od iste te granate su još trojica ranjeni. Kaže mi da ga je samo jedan geler pogodio u glavu i ništa nije rekao, samo je ispustio dušu. Otišao je kod svog Gospodara!

Mi smo culi da su Ceceni hrabar narod?

To je izuzetno hrabar narod, oni se uopšte Rusa ne boje. Mashadov ima jednu grupu ljudi koji ne klanjaju, nemaju brade, ali, subhanallah, toliko su hrabri i sposobni, naprave akcije i bore se kao pravi mudžahidi. Baš Hatab je 15 godina u džihadu. Bio je u Afganistanu, Tadžikistanu, prvi rat u Ceceniji. Ali kaže da ne pamti da je upotrijebljeno više sile i naoružanja nego sad u ovom ratu. Ali pored svega i ne pomišljaju predati se i napustiti rat. Zbog toga kažem inša'Allah, taj narod mora pobijediti.